Нажалост, 28 година након потписивања Дејтонског мировној споразума, Босна и Херцеговина још није прошла цјелокупан пут своје демократске транзиције, те је остала заточена у вртлогу етнички утемељених политика и различитих етнички пројектованих циљева. Томе свакако треба придодати и чињеницу како је сам Дејтонски мировни споразум постао алатом за различита геополитичка надметања различитих играча на геополитичкој сцени.

У тим геополитичким надметањима, можемо примијетити и заједнички именилац који је истовјетан за различите геополитичке актере, а односи се на то да се Босни и Херцеговини, заправо, не дозвољава транзиција према модерној демократској држави, па зато она остаје заглављена у етничким политикама које имају за циљ потпуно урушавање политичког и друштвеног система у земљи. Заправо се етничке политике и етничке групе користе за стварање тензија и дестабилизације, како би се на лакши начин остваривали краткорочни и дугорочни геополитички циљеви. Такво геополитичко поступање према Босни и Херцеговини сматрам апсолутно неприхватљивим.

Кроз такву призму посматрамо овај, али и све наредне извјештаје Канцеларије високог представника. Да се у Босни и Херцеговини воде различите геополитичке игре можемо једноставно приказати кроз настојања различитих актера и политичких групација да оспоре легитимитет високог представника, настојећи на тај начин да створе простор за провођење планираних геополитичких интереса. Без обзира што се у Босни и Херцеговини воде политичке дебате о томе да ли је високи представник легитиман, односно да ли је изабран у складу са одговарајућом процедуром, желим вам јасно истаћи да са своје стране подржавам постојање Канцеларије високог представника, све док се кроз остваривање тзв. 5+2 услова не створи амбијент за затварање ОХР-а.

У тој непотребној дискусији да ли је високи представник легитиман или није, не желим уопште учествовати, јер Босна и Херцеговина нема никакву улогу у именовању високих представника и одговор о томе може дати само онај ко именује високог представника. Тумачење о властитом именовању, не може, чак, дати нити сам високи представник, јер он сам себе не именује.

Што се тиче конкретног извјештаја високог представника, овдје је потребно истаћи неколико веома битних елемената, које није споменуо ни сам високи представник или није приказао на одговарајући начин.

Прво, садашњи високи представник је први који се суочио са масовним протестима грађана Босне и Херцеговине, који су у два наврата протестовали испред Канцеларије висока представника изражавајући своје незадовољство његовим понашањем и најављеним одлукама. Бројност оба скупа грађана у којем учешће нису имале политичке странке, говори нам да су грађани Босне и Херцеговине свјесни свих важних питања у својој земљи, али и да су свјесни и незадовољни због неких лоших одлука које је доносио актуелни високи представник.

Вјерујем како ће високи представник ово цијенити и уважити у свом будућем раду, посебно у домену доношења будућих одлука.

Наравно, постоје одлуке високог представника које су добре и које су настојале заштитити уставни поредак у Босни и Херцеговини, али су оне нажалост биле недовољне и недоречене. Због недоречености тих одлука високог представника расле су политичке тензије, као и настојања да се Босна и Херцеговина додатно етнички подијели све до њене потпуне дисолуције.

Нажалост, примјетно је да се високи представник релативно лоше носи са таквим политичким настојањима. Потребно је посебно истаћи да постоји велика диспропорција између ставова изнесених у његовом извјештају у односу на оно шта високи представник заиста ради на превазилажењу ових проблема. Његова дијагностика проблема, који се тичу понашања актера из ентитета Република Српска, у којима они говоре о неком наводном мирном разлазу, мирној дисолуцији или ентитетским надлежностима, свакако је тачна, али његову дијагнозу не прате адекватне активности.

Да ли је тако понашање високог представника узроковано недостатком његових капацитета или је узрок томе недостатак подршке међународне заједнице, питање је које заслужује јасан и прецизан одговор. Такав одговор очекују грађани Босне и Херцеговине, посебно у новом геополитичком контексту.

Такођер, желим посебно истаћи да цијеним свако настојање високог представника да, када настану блокаде у функционисању државних институција, он својом улогом медијатора покуша ријешити настале блокаде. То је свакако његова обавеза, прописана Анексом 10 Дејтонског мировног споразума.

Када настану тешкоће у функционисању државне власти, узроковане различитим политичким интересима два ентитета, тек тада се високи представник појављује у улози медијатора. Међутим, дјеловање садашњег високог представника најчешће није у улози медијатора, како то налаже Анекс 10 Дејтонског мировног споразума, већ је према једном ентитету, Федерацији Босне и Херцеговине, постављено као проактивно, док је према ентитету Република Српска постављено као реактивно.

Такво различито поступање и третирање тешкоћа у функционисању власти у Босни и Херцеговини, ставља високог представника у веома незавидан положај, јер се тиме ствара могући осјећај његове политичке несигурности и пристраности.

Као треће, посебно смо забринути изјавом премијера једне сусједне земље, да су они излобирали код високог представника наметање таквих измјена ентитетског устава и Изборног закона Босне и Херцеговине, који одговара политичким интересима сусједне државе, а на штету суверенитета Босне и Херцеговине. Овдје, наравно, мислим на премијера и Владу сусједне државе Хрватске.

То може бити значајан доказ и показалац пристраности високог представника, што онда отвара бројна друга питања. Једно од тих питања односи се на то да је стварање етнички чистих територија у Босни и Херцеговини под фактичком контролом сусједних држава, што је високи представник учинио кроз наметнути модел избора за горњи дом законодавног органа у ентитету Федерација Босне и Херцеговине. Такво нешто сигурно није добра нити одговарајућа пракса.

Као четврто, желим посебно истаћи једну реченицу из Мишљења Европске комисије о захтјеву Босне и Херцеговине за чланство у Европској унији, које каже да избор за Дом народа, темељен на етничкој припадности и по мјесту пребивалишта није у складу са европским стандардима. Нажалост, управо је високи представник изборе за ентитетски дом народа темељио на етничкој припадности и мјесту пребивалишта, дајући живим људима етнички коефицијент или различиту математску вриједност, што је израз крајње дискриминације и у потпуној је супротности са кључним приоритетима које Европска унија ставља Босни и Херцеговини као обавезу. Тиме је високи представник успорио напредак Босне и Херцеговине унутар европских интеграција.

Да ли је тако нешто израз његове политичке воље, евентуалне неспретности, незнања или он евентуално проводи политике дијела међународне заједнице, остаје отворено питање.

Посебно је то видљиво, када сагледамо у коликој мјери се заобилазе пресуде Европског суда за људска права, које налажу Босни и Херцеговини измјену цјелокупне политичке парадигме и њено усклађивање са демократским стандардима.

Постоје двије групе пресуда пред Европским судом за људска права: прва је групација „Сејдић-Финци и други везани предмети“ којим се тражи заштита пасивног бирачког права, док је потпуно другачији предмет „Ковачевић“ којим се тражи заштита активног бирачког права и одбацивање етничког концепта у Босни и Херцеговини, кроз отклањање свих оних елемената који подривају демократију али и једнакост људи у Босни и Херцеговини.

Пресудом Европског суда у случају „Ковачевић“ отвара простор за неопходну транзицију ка нормалној демократској држави, усклађеној са европским стандардима и демократским вриједностима. Због тога, коментаре у домаћој јавности на пресуду „Ковачевић“ сматрам непримјереним, посебно јер се поновно види настојање домаћих и међународних политичких актера да се у Босни и Херцеговини задржи етнички концепт и етничке подјеле, што је истовјетна политичка амбиција и сусједних земаља.

Као пето, није могуће заобићи ни ту чињеницу да је високи представник исказао своју пристраност тако што је својим одлукама омогућио једној политичкој групацији да, супротно оствареним изборним резултатима, формира нову власт у Босни и Херцеговини, тако што је на 24 сата суспендовао ентитетски устав. Тиме је учињен незапамћен удар на владавину права у Босни и Херцеговини, јер суспензија било којег устава не може имати свој легитиман циљ. То, такођер, нису добре праксе, јер високог представника приказују као пристрану особу што он, због посла који обавља, не би никада смио бити.

Шесто, желим изразити велику бојазан настојањима високог представника да ријеши питање државне имовине, на један чудан начин, имплицирајући потребу расподјеле државне имовине. Његове идеје о државној имовини одскачу од пракси и амбијента у Босни и Херцеговини, јер имовина није територија, нити је територија имовина, да би било ко имао право да је тако третира.

На крају, желим поново истаћи да са своје стране подржавам постојање Канцеларије високог представника све док се не остваре „5+2 услови“ и позивам међународну заједницу да сарађујемо у реализацији ових услова. Потпуно смо свјесни да су „5+2 услови“ сачињени врло опширно и нејасно, и да је њихово испуњавање тешко статистички показати, али се опет ради о веома важним условима који Босну и Херцеговину чини нормалном демократском државом, која мора бити способна да управља свим унутрашњим процесима.

Из тих разлога, тражим подршку међународне заједнице да напокон успоставимо потпуну демократију у Босни и Херцеговини, као и потпуну владавину права и потпуну заштиту индивидуалних људских и грађанских права.

На том путу, основни приоритет треба бити имплементација свих пресуда Европског суда за људска права. Само на тај начин учинићемо значајан искорак ка стабилизацији у Босни и Херцеговини, као и стабилизацији цјелокупног региона Западног Балкана и тиме одговорити на постојеће геополитичке изазове. Све друго представља пут ка могућим неконтролисаним ситуацијама, којима ће бити јако тешко управљати и за које је тешко процијенити како лоше могу завршити.

Хвала за вашу пажњу.